Дете из Колоне '95: Николина Говоруша

Николина је новинарка „Блица“ и „дете из рубрике“ коме је један дан заувек написао судбину. Имала је само четири године.
„НАЈТЕЖЕ ЈЕ КАДА МЕ ПИТАЈУ ОДАКЛЕ САМ...“
Најтеже питање је најлакше: Одакле си? Застанем, размислим, па почнем да објашњавам, али живот свих нас „колумниста“ је пут пун лутања, живљења и тражења корена и смисла.
Многи су искористили право на „путовање“ као једино наслеђе родног места и отишли ​​далеко од домовине или онога што су сматрали својом домовином, шта год то било.
Други, пак, попут мене, остају овде у Србији да граде криву кулу од оних 20 марака које је мајка имала и понела са собом тог 4. августа 1995. године. Та кула се руши и диже сваког дана - понекад је то терет, понекад олакшање.
Ту су и они трећи, који су се вратили. Био је то повратак у непознато, и опет најпознатије и једино сигурно што имају у животу.
Све у свему, закључак је исти: „Једном избеглица, заувек избеглица“.
И није тужна прича о рату, не могу ту причу да испричам, јер сам са четири године, колико сам имао, тек почео да препознајем сећања. То је прича о једном тренутку и историји која је преломљена кроз хиљаде огледала, увек другачијих и увек истих.
Мислим да је једно сећање доминантно међу свима нама Крајишницима: врућина и ненормална врућина. Тренутног 4. августа сунце је пржило јаче него икад. Книн је најтоплији град лети, а најхладнији зими. Ваљда томе доприносе стене, стена која упија сунце током дана и не може се дисати.
Исти камен је у свима нама засађен као нека карактерна особина, па тако моја бака и данас зна како да копа башту и извлачи камен и упорно од почетка покушава да оживи оно што је немогуће оживети. Људи од камена, то смо ми.
Мама је имала 29 година, исто колико и ја данас. Замишљам себе како устајем из безбрижности свог стана и идем у непознато. Смешна сам сама себи. Брат је имао само годину и мало више, беба у бакином наручју. Тата, тата није био у близини. Као и сваки тата тих година.
Чега се сећам је да сам на тој шпарини инсистирао да обучем црвене чизме, а онда је хеликоптер слетео на школско игралиште, ни данас не знам зашто, све што знам је да ме је бака у тим истим црвеним чизмама и летњој одећи одвукла до врха села Говоруша кроз пролаз који се и данас зове „прогон“.
Моја мајка, организована као што је данас, носила је са собом три кључне ствари: оних 20 марака, злато и слике, све албуме са њиховог венчања, слике када смо били мали, младост у Поречу, слике из њихових школских дана, све је било ту, а данас је овде.
Ишли смо аутобусом једне рођаке (каква привилегија, није трактор, помислићете), који је био пун људи, намргођених лица, са хиљаду питања, са неком злослутном тишином. Све се зауставило у једном аутобусу којим је очев рођак возио пчеле.
Сви су отишли ​​са мишљу „само да се ситуација мало смири и вратићемо се“.
А онда је пут водио даље, само даље и тамо у Бањалуци, где су мајке застајале да се смире, нахране и обуку своју децу нервозну, поспану и прљаву, уследио је шок.
Тетка ми је рекла: „Пресвлачим твоју сестру у неку халу и у том тренутку на телевизији су само рекли: Книн је пао! И онда је почео плач, јауци, колективна хистерија жена, деце која су чула како им мајке плачу, и она је почела. То је био тренутак када смо знали да је крај, да нема повратка.“
И никада се више није вратио. Нема правог повратка никада више.
Не могу да испричам очеву страну приче, ни он сам је није често причао. Све што знам је да је дошао из тенка у празно село и кућу, отишао у шталу где су биле краве, овце и живина, пустио их да иду, да буду слободни.
Хиљаде очева чувају своје слике тих дана негде у својим мислима. Хиљаде њих се никада нису вратиле. Хиљаде рањених, попут мог оца, не прича много о тим данима.
„Мирис пустиње се осећао у ваздуху данима. Знали смо да је готово по мирису.“ „То се не може речима описати“, рекао је једном тата.
Ако помислим коме је било најтеже, знам да то сигурно нисам био ја. Не желим да причам о томе шта се десило после. Године сиромаштва остављам само нама да се сећамо.
Данас није тако. У једној породици Говоруше су сва тројица мушкараца са почетка приче. Бака се вратила, део породице је у Немачкој, а ја сам овде. Бескућници, луталице које чекају да ствари буду боље и да машиновође поново крену у будућност.
Историју, како кажу, „пишу победници“ и честитам тим политичким победницима. Али да ли су победници који гледају са Книнске тврђаве спремни да схвате да су сећања на стотине хиљада оних у невидљивом...