На данашњи дан, 29. маја 1453., посинак наше Маре Бранковић, ћерке Ђурђа Бранковића (султанија Мара), Мехмед Други Освајач, покорио је у крви Цариград, а син српске принцезе, Јелене Драгаш, василевс, последњи цар, КОНСТАНТИН XI, храбро погинуо, бранећи га...

''Ко год жели да побегне, нека се спасава како зна, а ко је спреман да погледа смрти у очи, за мном.” Константин XI

УТОРАК, 29.05.1453. - дан који никада није требало да сване...

ПАД ЦАРИГРАДА 1453.

„У ране јутарње сате, 29. маја 1453. године, отпочео је општи јуриш на Цариград. Мехмед II је у освит зоре, како би заморио браниоце, најпре бацио у ватру своје најслабије трупе које су имале огромне губитке. А онда, када је зарудела зора, уз ужасну буку бубњева и рогова, громогласно су се огласили сви расположиви топови. Црни барутни дим је прекрио град и прокључало је како на мору тако и на копну. Из грла хиљада нападача орио се борбени исламски поклич: „Алах је највећи!” Са гвозденом палицом у рукама, Мехмед II је, било најстрашнијим претњама или користећи умиљате речи, лично подстицао своје војнике. Браниоци, свесни да је наступио одсудни тренутак, узвраћали су јуначки, док су жене, међу њима и монахиње, помагале на бедемима тако што су доносиле камење и греде за ојачавање одбране или воду војницима. Најстарији и најмлађи житељи престонице, неспособни да помогну у одбрани, испунили су цркве у нади да ће их анђели и светитељи спасти.

Међутим, тешко рањавање Ђованија Ђустинијанија Лонга, који се упркос царевим молбама повукао у Галату, поколебао је борбени дух хришћана. Убрзо су Турци провалили у град, а византијски василевс је улетео у најжешћи окршај и готово сам водио битку која је већ одавно била изгубљена. Константин XI Драгаш Палеолог је погинуо на начин достојан највећих античких хероја. Касније, по султановој заповеди, одрубљена царева глава у скупоценој кутији путовала је од једног до другог муслиманског владара како би свима на убедљив начин била обзнањена победа ислама над хришћанским Византијским царством. А понесени турски војници су у неодољивом налету продрли у срце града Константина Великог.

Мехмед II, коме је овај подвиг прибавио епитет Фатих (Освајач) и уврстио га међу највеће војсковође у историји, раме уз раме са Александром Великим, Ханибалом, Цезаром, Џингис-каном или Тамерланом, ујахао је на коњу у Цариград 29. маја поподне, у пратњи везира и дворана. Зауставио се пред храмом Свете Софије и ушао у велелепно здање. Тамо је затекао једног турског војника како брадвом разбија мермерни под. Султан га је упитао зашто то чини, а овај је одговорио да то ради због вере. Разгневљени Мехмед II је сабљом ударио војника, па су га полумртвог за ноге извукли напоље и бацили на улицу. Видно импресиониран величанственошћу цркве Свете Софије, султан је дуго и замишљено ходао дуж пустих одаја. Онда је наредио једном од присутних да се попне на предикаоницу и изговори: „La ilaha illalah Muhammadun rasulullah (Нема Бога до Алаха, а Мухамед је његов пророк).” Било је у томе призору много симболике: догодило се да у најзначајнијој богомољи хришћанског Истока, где се хиљаду година славио Исус Христос, одзвањају речи муслиманске молитве. Док је једна цивилизација лагано тонула у историју, друга се гордо успињала ка своме врхунцу.”

Извор: Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453), Eволута, Београд 2014.