Poglavlje 1: Put u suprotnom smeru (05. avgust 1995.)

Vazduh je bio težak i vreo, ne samo od letnje žege, već od nevidljivog pritiska užasa. Datum, 5. avgust 1995. godine, urezivao se u kolektivno pamćenje kao početak bega. Stotine hiljada ljudi, Srba iz Krajine, već su gazile prašnjavim drumovima, vukući za sobom sve što se moglo poneti – živote spakovane u prikolice, na krovove i u naručja. Bilo je to more tuge, očaja i umora koje se slivalo ka Srbiji.

A onda, tu je bio Stojadin.

Star, izbledele žute boje, već na prvi pogled propao i nepouzdan. Bio je to mali, krhki šraf u mašineriji rata i progona, kretao se, prkosno, u potpuno suprotnom smeru.

U tom Stojadinu sedela su dva čoveka.

Nikola Knežević držao je volan čvrsto, previše čvrsto, dlanova vlažnih od nervoze. Njegova misija bila je jasna, ali gotovo nadljudska: doći do svoje tetke Dragice i izvući je iz pakla. Nije bilo reči o hrabrosti – bila je to ogoljena, primarna potreba da spasi porodicu. Svaki kilometar koji su prelazili, udaljavajući se od sigurnosti, pojačavao je tihi, užasni glas sumnje u njemu.

Pored njega, Dejan Andrić je ćutao. Nije morao biti tu. Njegov put u Krajinu bio je čin prijateljstva, solidarnosti i svesnog zanemarivanja instinkta za samoodržanjem. Išao je jer je Nikola išao. Njegovo prisustvo bila je tiha zakletva da ga neće ostaviti samog.

Nisu stigli daleko pre nego što ih je stvarnost udarila svom silinom.

Prvi put su je videli kao dugu, sivu liniju na horizontu. Uskoro se linija razvila u haos – beskrajnu kolonu traktora, zaprega i starih automobila. Ljudi su pešačili, lica prekrivena prašinom i suzama. Bili su izbeglice, živi svedoci raspada jednog sveta.

Kada je Nikola morao da uspori, pa stane, bio je to trenutak istine. Njegov Stojadin, jedini koji je gledao u pravcu opasnosti, postao je ostrvo. Gledali su pravo u lica tih ljudi – staraca, majki koje drže decu, ljudi koji su izgubili sve, osim nade da će preživeti.

„Da li smo normalni, Dejane?”, promrmljao je Nikola.

Dejan je samo pogledao u retrovizor, gde je kolona nestajala iza njih. „Sad je kasno da se to pitamo. Vozi.”

Nikola je pritisnuo gas. Stojadin je zakašljao, cimnuo se i nastavio dalje, probijajući se kroz talas ljudske mase, postajući jedina tačka otpora u tom danu potpunog sloma.

---------------------------------------------------------------------

Evo nastavka priče. Pokušao sam da održim težinu atmosfere koju si postavio, produbljujući unutrašnji nemir likova i haos koji ih okružuje, uz dodatak konkretnih prepreka koje su bile neminovne tog dana.

Stojadin je stenjao. Motor, nenaviknut na sporu vožnju u prvoj brzini pod punim gasom, pregrevao se gotovo jednako brzo kao i vazduh u kabini. Svaki metar bio je mala pobeda nad fizikom i masom. Nisu se kretali putem; kretali su se kroz živo blato sačinjeno od ljudskih sudbina.

Nikola je osećao poglede na sebi kao fizičke udarce. Nisu to bili pogledi mržnje, već tupe neverice. Prolazili su pored traktora na kojima su sedele čitave porodice, baka umotanih u crne marame koje su stezale ikone, i dece čije su oči bile prevelike za njihova prašnjava lica. Neki su mu mahali da stane, da se okrene, vičući reči koje nije čuo kroz zatvorene prozore, ali ih je umeo pročitati sa usana: „Nema tamo ničega!“ i „Gde ćete, ludi?“

„Temperatura raste,” rekao je Dejan tiho, kucnuvši prstom po instrument tabli gde je kazaljka opasno plesala u crvenom polju. „Ako prokuva ovde, gotovi smo. Pregaziće nas. Bukvalno.”

„Neće prokuvati,” odbrusio je Nikola, mada ni sam nije verovao u to. „Znam ja nju. Izdržaće.”

U tom trenutku, masa ispred njih se zgusnula. Neki stariji čovek, lica izboranog kao oranje i košulje natopljene znojem, isprečio se ispred haube. Raširio je ruke, ne kao pretnju, već kao branu. Nikola je naglo zakočio. Stojadin je štucnuo i utihnuo, ali motor je nastavio da radi u leru, neravnomerno.

Starac je prišao prozoru vozača i udario dlanom o staklo. Nikola je oklevao, a zatim spustio prozor samo toliko da se čuje glas. Vrelina spolja uletela je unutra kao udarac pesnicom, noseći miris nafte, stajskog đubriva i ustajalog znoja hiljada ljudi.

„Jesi li ti slep, sinko?” zagrmeo je starac, glasom koji je pucao od očaja. „Vidiš li ti šta ide odozgo? Ustaše su u Kninu! Gotovo je! Okreći ta kola, imam unuku trudnu u prikolici, daj da je ubacimo, spasi dete!”

Nikolino srce se steglo u čvor. Pogledao je ka traktoru iza starca. Mlada žena, bleda kao krpa, sedela je na gomili jorgana, držeći se za stomak. Ovo je bio test. Prvi od mnogih.

„Ne mogu, deda,” procedio je Nikola, glas mu je bio stran, hladan, kao da pripada nekom drugom. „Idem po nekog. Ne mogu da stanem. Nemam mesta.”

„Nemaš mesta za dušu?” viknuo je starac, hvatajući se za okvir vrata. „Koga to tražiš tamo gde smrti caruje?”

„Dragicu,” šapnuo je Nikola, više za sebe.

Dejan se tada nagnuo preko Nikole. Njegov glas bio je miran, ali oštar kao žilet. „Pusti vrata, prijatelju. Ako sad ne krenemo, motor će crći, i onda nikome nismo od pomoći. Skloni se.”

Starac ih je gledao trenutak, očiju punih suza i besa, a onda je pljunuo u prašinu pored točka i odmakao se. „Idite onda,” promrmljao je. „Idite đavolu na istinu.”

Nikola je pustio kvačilo, možda previše naglo. Točkovi su proklizali u prašini pre nego što su uhvatili asfalt. Ostavili su starca i trudnu ženu iza sebe, u oblaku dima. Tišina u kolima postala je nepodnošljiva. Nikola je osećao mučninu koja nije dolazila od vožnje.

„Morao si,” rekao je Dejan, ne gledajući ga. Gledao je pravo, skenirajući put. „To upamti. Morao si.”

Probijali su se još sat vremena, brzinom hoda, dok se masa nije malo razredila na raskrsnici kod Petrovca. Tu ih je sačekala druga vrsta prepreke. Improvizovani punkt. Dva vojnika u uniformama koje su visile na njima, sa oznakama Vojske Republike Srpske Krajine koje su delovale kao da pripadaju nekoj davnoj prošlosti, stajala su nasred puta. Jedan je sedeo na gajbi piva, puška mu je bila naslonjena na koleno, dok je drugi, mlađi, nervozno mahao rukom da stanu.

„Sad me pusti da ja pričam,” rekao je Dejan brzo.

Nikola je stao. Mlađi vojnik je prišao. Oči su mu bile krvave, zenice raširene – od nespavanja, rakije ili straha, teško je bilo reći.

„Dokumenta!” prodrao se, iako nije bilo nikakve logike tražiti dokumenta u opštoj bežaniji.

Dejan je već imao spremnu paklicu cigareta „Partner” i gurnuo je kroz prozor pre nego što je vojnik stigao da se nagne.

„Naši smo, brate,” rekao je Dejan. „Idemo do Srba. Imamo tetku nepokretnu, ostala je sama u kući.”

Vojnik je uzeo cigarete, pogledao ih, pa pogledao u „Stojadina”. Njegov bes se izduvao kao probušen balon, ustupajući mesto apatiji.

„U Srbu?” nasmejao se histerično. „Nema Srba više u Srbu, jarane. Nema ni u Donjem Lapcu. Sve je to sad... brisani prostor. Putevi su minirani, ili ih tuku granatama. Ako prođete ovu raskrsnicu, sami ste. Vojska se povukla.”

„Gde su linije?” pitao je Nikola.

„Linije?” Vojnik je zapalio cigaretu drhtavim rukama. „Linija je tamo gde te pogode. To ti je linija. Slušaj me... taj auto... žut je k’o meta. Videće vas sa Dinare k’o na dlanu.”

„Hvala ti,” rekao je Dejan.

Vojnik je odmahnuo rukom, kao da tera muve. „Ma, ajde. Ako ste rešili da ginete, bar ne pravite gužvu ovde. Prolazi.”

Kada su prošli punkt, atmosfera se promenila. Buka traktora, plač dece i rika stoke ostali su iza njih. Ispred njih se pružao put – sablasno prazan. Asfalt je isparavao na suncu. Sa obe strane puta videli su tragove skorog prolaska vojske – razbacane sanduke municije, prevrnut vojni kamion u jarku, i tišinu.

Ta tišina bila je gora od buke. Bila je to tišina napuštene zemlje.

Nikola je čvršće stisnuo volan. Sada su bili sami. Jedina žuta mrlja na sivom asfaltu, koja juri pravo u čeljusti zveri koja je upravo progutala sve što je on nekada zvao domovinom.

„Koliko još?” pitao je Dejan, paleći i sebi cigaretu.

„Do tetkine kuće? Četrdeset kilometara,” odgovorio je Nikola. „Ako mostovi stoje.”

„Onda stisni taj gas,” reče Dejan, zagledan u brda ispred njih koja su se tamnela. „Da stignemo pre mraka. Jer kad padne mrak, ovde više neće biti važno ko je čiji.”