Slučaj Jugobanka: Cena poštenja

Kafić „Lav” bio je one vrste mesta gde su se, uz dim cigareta i miris jake espreso kafe, sklapali poslovi koji nikada nisu završavali u zvaničnim knjigama. Nikola Knežević je stajao za šankom, rutinski brišući čaše, ali su mu misli bile stotinama kilometara daleko, u sudnici u Novom Sadu, gde je ležala njegova budućnost spakovana u predmet protiv „Jugobanke”. Dvesta četrdeset četiri hiljade maraka. Suma koja je mogla da promeni život, da izbriše ožiljke prošlosti, one iste o kojima smo pričali kada je vozio žutog „Stojadina” u suprotnom smeru.

Vrata su se otvorila i ušao je Aga.

Aga nije bio čovek koji je dolazio na kafu radi kafe. Hodao je onim specifičnim, laganim korakom čoveka koji zna previše tajni o previše ljudi. Seo je za sto u uglu i samo klimnuo glavom Nikoli. Nikola je ostavio krpu, natočio dva pića i prišao.

„Dobar dan, Aga,” rekao je Nikola, spuštajući čaše. „Dobar, Nikola. Ili će tek biti dobar,” odgovorio je Aga, paleći cigaretu. Kroz dim je, bez uvoda, prešao na stvar. „Čujem da se rveš sa ’Jugobankom’ u Novom Sadu.”

Nikola se zaledio. O tom sporu nije pričao na sva zvona. „Imam predmet, da. Što pitaš?”

Aga se nagnuo napred, glas mu je postao tiši, konspirativan. „Zato što imam prijatelja. Sudija. U Novom Sadu. Baš na tom sudu.”

Napravio je dramsku pauzu, puštajući da reči odrade svoje.

„Kaže da je predmet čist k’o suza, ali znaš kakva su vremena. Pravda je spora, a ponekad i slepa, ako joj se ne pomogne da progleda. On kaže da može da presudi u tvoju korist. Odmah.”

Nikola je osetio onaj poznati grč u stomaku. „Uz naknadu, pretpostavljam?”

Aga se nasmejao, kratko i suvo. „Naravno. Ni kod babe nema džabe, moj Nikola. Ali, s obzirom na cifru... isplati se. Sigurica.”

Nikola je ćutao. Dvesta četrdeset četiri hiljade maraka. Bio je to ogroman novac. Iskušenje je bilo opipljivo, visilo je u vazduhu između njih kao težak oblak dima.

„Javiću ti kasnije,” rekao je Nikola napokon. Nije rekao ne. Nije rekao da.

Sledećeg jutra, kancelarija advokata Milenka Komada mirisala je na stari papir i skup kolonjsku vodu. Milenko je bio tip advokata koji je ulivao poverenje svojom pojavom — skupo odelo, kožna fotelja, zidovi prekriveni tomovima zakona koji su sugerisali da ovde stanuje pravo i pravda.

Nikola je sedeo naspram njega, nervozan. Ispričao mu je sve. Susret u „Lavu”, Agu, ponudu, sudiju u Novom Sadu.

Milenko je slušao, vrteći skupocenu olovku među prstima. Kada je Nikola završio, advokat je prezrivo frknuo i bacio olovku na sto.

„Ma kakvi, Nikola! Ne budi naivan,” rekao je Milenko autoritativnim glasom. „To su šibicarske priče. Nema od toga ništa. Taj Aga samo hoće da ti uzme pare, a taj navodni sudija verovatno ni ne postoji, ili je neki sitni prevarant.”

„Ali, Milenko, ako izgubimo...”

„Nećemo izgubiti,” prekinuo ga je advokat. Ustao je i prišao ormanu, izvlačeći njihov ugovor. „Gledaj ovo. Imamo ugovor. Zastupam te uz naknadu od 30% od dosuđenog iznosa. Razumeš li šta to znači? Meni je u interesu da dobijemo isto koliko i tebi. Ako ne dobijemo, ja ne dobijam ni dinara. Da li misliš da bih radio ovoliki posao džabe da nisam siguran u pobedu?”

Logika je bila čvrsta. Advokatov honorar zavisio je isključivo od uspeha. To je bila najbolja garancija. Nikola je gledao u Milenka, čoveka od zakona, i osetio olakšanje. Zašto bi se prljao sa Agom i podmićivanjem, kada ima vrhunskog advokata koji je toliko siguran u ishod?

„U pravu si,” rekao je Nikola. „Zaboravi da sam išta rekao.”

„Pametno,” klimnuo je Milenko. „Pusti ti te kafanske priče. Mi radimo po zakonu.”

Put do Srema bio je dug i turoban. Nikola nije išao sam. Pored njega je, kao i onog 5. avgusta u žutom Stojadinu, sedeo Dejan Andrić. Dejan je ponovo bio tu, tihi svedok, glas razuma i podrška. Ovog puta nisu bežali od granata, već su išli da odbiju đavolju ponudu.

Kafana u Sremu gde ih je Aga čekao bila je potpuno drugačija od „Lava”. Bila je to prava drumska mehana, sa kariranim stolnjacima uflekanim gulašom i muzikom koja je zavijala sa radija. Aga je sedeo za stolom prepunim pečenja, okružen nekim nepoznatim ljudima.

Kada je video Nikolu i Dejana, obrisao je ruke o salvetu i dao znak ostalima da se povuku.

„I?” pitao je Aga, ne ustajući.

Nikola je stajao, dok je Dejan bio korak iza njega, spreman na sve.

„Razgovarao sam sa advokatom,” rekao je Nikola ravnim glasom. „Kaže da je slučaj čist. Ne trebaju nam nikakve prečice. Ne pristajemo.”

Aga ga je pogledao duboko u oči. Nije bilo besa u njegovom pogledu, samo neka vrsta blagog sažaljenja, kao kad gledate dete koje pravi grešku koju ne možete sprečiti.

„Tvoj advokat kaže, a?” Aga je uzeo čačkalicu. „Advokati mnogo pričaju, Nikola. Ali dobro. Tvoj izbor. Tvoj novac. Prenosiš negativnu informaciju, primljeno k znanju.”

„Idemo,” rekao je Dejan tiho, povlačeći Nikolu za rukav. Osećao je da ovde više nemaju šta da traže.

Dok su izlazili, Nikola je osetio čudnu jezu. Imao je osećaj da je upravo prošao pored raskrsnice na kojoj je trebalo da skrene levo, a on je, po savetu navigacije kojoj je verovao, otišao desno, pravo u provaliju.

Meseci su prolazili. Tišina iz Novog Sada postajala je sve glasnija. A onda je stiglo pismo. Plava koverta.

Presuda.

Nikola je sedeo u „Lavu” i gledao u papir. Reči su mu igrale pred očima, ali smisao je bio bolno jasan. Tužbeni zahtev se odbija. Izgubio je. Jugobanka je pobedila. Dvesta četrdeset četiri hiljade maraka isparilo je kao dim.

Prvi instinkt mu je bio da ode kod Milenka, da traži objašnjenje, da pita gde je zapelo, kako je ona „sigurna stvar” postala katastrofa. Ali pre nego što je uspeo da se sabere, stigao je novi udarac. Još jedna koverta.

Ovaj put nije bila presuda iz Novog Sada. Bila je to tužba.

Tužilac: Milenko Komad, advokat. Tuženi: Nikola Knežević. Predmet spora: Isplata duga na ime zastupanja.

Nikola nije mogao da veruje svojim očima. Čitao je obrazloženje, ruke su mu se tresle od besa i neverice. Milenko, čovek koji ga je ubedio da odbije Aginu ponudu, čovek koji je imao ugovor isključivo na procenat od dobijenog spora, sada ga je tužio. Tražio je isplatu honorara za izgubljen slučaj!

„Dejane!” viknuo je Nikola, bacajući papire na sto.

Dejan je prišao, pogledao papire i prebledeo. „Ovo nije moguće. Pa ugovor... bio sam tu kad ste pričali. Rekao je trideset posto OD DOSUĐENOG. Ako nema dosuđenog, nema procenta.”

„Znam šta je rekao,” prošaputao je Nikola, osećajući gorčinu u ustima kakvu nije osetio ni onog dana na Petrovačkoj cesti. „Rekao je ’nema od toga ništa’ za Agu. A sada...”

Sada je slika bila kompletna, groteskna i jasna. Sistem nije bio samo pokvaren; bio je predator. Aga je nudio korupciju kao izlaz, ali je bar bio iskren u svojoj nečasnosti. Advokat Milenko Komad, čuvar zakona, odigrao je igru koja je bila mnogo prljavija. Ne samo da je izgubio slučaj zbog nesposobnosti ili nemara, već je sada, poput lešinara, pokušavao da naplati svoj neuspeh od čoveka koji je već izgubio sve.

Plaćanje nije bilo ugovoreno za poraz. Ali u zemlji u kojoj su se moral i zakoni rastezali kao žvakaća guma, papir je trpeo sve.

Nikola je ustao i prišao prozoru kafića. Gledao je napolje, u sivi dan. Setio se Aginog pogleda u onoj kafani u Sremu. „Advokati mnogo pričaju,” rekao je tada.

Ispostavilo se da je korumpirani posrednik bio jedini koji mu je rekao istinu. Nikola je ostao sam, pritisnut između propale banke i advokata koji je postao gori od neprijatelja. Borba nije bila gotova, ali je sada znao – u ovom ratu, uniformu nose i oni koji ti pucaju u leđa.