Na današnji dan, 28. oktobar

28. oktobra 2005. godine umro je srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac Ljubomir Ljuba Tadić. Debitovao je na sceni kragujevačkog teatra "Joakim Vujić" 1944. Studirao je na glumačkoj akademiji u Beogradu. Širokog dijapazona, snažne emotivnosti i temperamenta, odigrao je stotine uloga. Osvojio je mnogobrojna nacionalna pozorišna i filmska priznanja, među kojima i dve nagrade za životno delo - "Dobričin prsten" u oblasti teatra i "Pavle Vuisić" za filmsku umetnost.

* * *

Njegova poslednja pozorišna uloga bila je u Kralju Liru, koja je premijerno izvedena ove 2005. godine na sceni Ateljea 212. Sa tom predstavom je trebao da učestvuje na sarajevskom festivalu MESS, ali bolest ga je sprečila. Publici u Sarajevu poslao je svoju poruku snimljenu u bolnici:

''Dobro veče. Ja se zovem Ljuba Tadić. Često sam u prošlom životu dolazio na MESS. MESS je bio značajna pozorišna manifestacija onoga vremena. Svi smo se radovali dolasku na MESS. Ovoga puta, u drugoj situaciji i u drugom vremenu, sam se poradovao da ću ponovo doći pred novu publiku MESS-a, da se pokažem, ali me je bolest sprečila. Pa vas zato molim za izvinjenje i razumevanje. Živeli da ste. Vaš, Ljuba Tadić.''

Tadić je rođen 31. maja 1929. godine, u Uroševcu. Završio je Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu. Debitovao je u Kragujevačkom pozorištu davne 1944. godine, odakle je potom prešao u Beograd. Počeo je da se bavi glumom još kao petnaestogodišnjak. U Beogradskom dramskom zaigrao je kao student. Igrao je, između ostalog, i u prvoj predstavi izvedenoj na sceni Ateljea 212 pre više od 60 godina, u drami Čekajući Godoa, Semjuela Beketa.

Glumio je u više od 60 filmova i u mnogim radio i televizijskim dramama.

Tadic je za svoj rad nagrađen Oktobarskom nagradom Beograda 1969. godine, Sedmojulsku nagradu Srbije dobio je 1970., prvi je dobitnik glumačke nagrade “Dobričin prsten”, a u bivšoj Jugoslaviji je četiri puta nagrađen zlatnom Arenom filmskog festivala u Puli.

Bio je stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta, Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojima je ostvario veliki broj uloga, među kojima su upamćene njegove kreacije Otela, Kralja Lira, Edipa, Raskoljnikova, Sokrata u predstavi Sokratova odbrana i smrt:

''Smrt može biti samo jedno od ovoga dvoga. Ili, onom koji je umro nije ništa, ili je opet neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakvih osećanja, ako je sve kao dubok san, kada se spava i ništa ne sanja, ako je smrt, dakle, takva, onda je ona čudo od blagodeti jer celo vreme života i nije ništa drugo nego jedna neprospavana noć. U drugom slučaju, ako je smrt neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto i ako je istina što se govori, da borave tamo oni koji su preminuli, zar nema veće sreće od ovoga - sresti se tamo sa Orfejem, sa Homerom. Što se mene tiče, ako je to istina, želeo bih i više puta da umrem. Šta bi ko dao da ispita onoga koji je protiv Troje podigao onu mnogu vojsku, pa Odiseja, pa Sizifa i hiljade i hiljade drugih. S njima se tamo razgovarati, biti s njima u društvu, ispitivati ih. To bi bilo neizmerno blaženstvo. Oni tamo, po svoj prilici, za ovakve razgovore ne osuđuju na život. No, vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje, kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna.''

Ljuba Tadić, iako se nije bavio politikom, prepoznao je opasnost od nacionalizama na čijem su talasu u bivšim jugoslovenskim republikama nacionalni lideri došli na vlast. I krajem osamdesetih i u devedesetim godinama bio je žestoki protivnik mržnje i protivnik rata. Tokom svoje briljantne karijere, Ljuba Tadić je dao mnogo intervjua. Izdvajamo neke od njegovih iskrenih, beskompromisnih i britkih misli po kojima je bio čuven, skoro koliko i po ulogama koje je odigrao:

''Mi smo izgleda narod koji nije baš svestan onoga što mu se događa. Stalno nas vode neke sile. Budi Bog s nama. Znam po sebi. Uvek poverujem da će se dogoditi nešto bolje, pa počnem da hodam, pa da zviždim. Pa ono prođe malo vremena i odjedanput primetim da zviždim onima sa kojima smo išli protiv onih drugih. Mi Srbi smo jedno čudo. Čim vidimo blato, odmah uskočimo i valjamo se.''

''Nisam primetio da me neki mladi glumac imitira, a mene nije ni lako imitirati. Treba imati ovoliku glavu, oči i glas kao što su moji. Smatram da ima nešto i u mojoj glavi. Izgleda da voda u njoj bućka na drugačiji način nego u ostalima. Uostalom, nije mi žao što me niko ne imitira. Lepo je znati da si unikat.''

Ovu rečenicu je izgovorio u nedavnom intervju, a nagoveštava ono što će se dogoditi, sigurno mnogo brže nego što su slutili njegovi prijatelji:

''Kada sam pre išao ulicom, nije postojala šansa da svake dve minute ne prođe neko a da ga ne pozdravim, ili da on pozdravi mene. Znali smo se. Sada hodam i po jedan sat, a ne mogu da sretnem nikoga. I moji su više gore, na ovom groblju, nego ovde. To je tako.''