Princ Djordje

Da ga nisu proglasili ludim i sklonili, Srbija bi bila Velika Srbija. On nije bio lud. Bio je povukao na svog ludo hrabrog i nezgodnog pretka, Karadjordja, ali nije bio lud kako su mu to namestili a brat Aleksandar ga smestio u ludnicu.

Rodjen je na Cetinju, 1887. i kao mali dečak ostao bez majke. Odlazi sa ocem u Ženevu a potom i u Rusiju, u vojnu školu. Tamo je prolazio obuku kao svaki drugi kadet, niko nije znao da je on sin srpskog, tada kneza, Petra. Postoje svedočanstva koja govore da je bio mnogo spretniji i bolji kadet od brata Aleksandra. Sam kralj Petar je govorio da je Djordje nalik na njega, a Aleksandar povukao na lukavog i neiskrenog dedu po majci, Nikolu Petrovića, kralja crnogorskog.

Majski prevrat ga vraća u Srbiju i on postaje prestolonaslednik. Odmah se mnogima zamerio, prgav i žustar, nije trpeo licemerstvo ni kukavičluk. Sa Nikolom Pašicem se otvoreno mrzeo, i ovaj je javno preferirao mladjeg Aleksandra. Bili su slični po karakteru, ugladjeni i mirni a Pašić je znao da na Djordja neće imati nikakav uticaj.

Prvi skandal je napravljen za vreme Aneksione krize, kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, 1908. Djordje je pozivao na rat sa monarhijom i na Pozorišnom trgu spalio zastavu Austrougarske.

Sledeće godine se desilo ono što mu je skrenulo život a time i istoriju Srbije.

Odrastao bez majke i formirao se u vojnoj školi, neobuzdan i plahovit, u nastupu besa udario je u stomak svog poslužitelja koji nije odneo jedno važno pismo. Bilo je to posle drugog ozbiljnog atentata na njega. Neko je prošao u prinčevu spavaću sobu i podmetnuo bombu koja je eksplodirala u vreme kada je Djordje uvek bio kod kuće. Eksplozija je nila toliko jaka da se čula po celom Beogradu. Istraga koji je pokrenuo kralj Petar nije donela veće rezultate. Uznemiren a kratkog fitilja po prirodi, Djordje je mogao da sumnja apsolutno na svakog u svojoj okolini. Desilo se da sluga Stevan Kolaković nije odneo to važno pismo i Djordje ga je, u nastupu besa, udario nogom u stomak. Čovek je od povreda umro posle nekoliko dana. Nemio dogadjaj svakako, ali su se i gori zataškavali po evropskim dvorovima. Njegovi neprijatelji, pre svega Pašić, iskoristili su to da izvrše pritisak na kralja Petra da Djordje abdicira i prestolonaslednik postane Aleksandar. Danas postoje saznanja da je nekoliko stranih službi bilo umešano u ovaj dogadjaj, Austrougarska posebno. Otkriveno je, takodje, da je sluga Kolaković bio austrougarski državljanin i sugurno špijun. Na njegiv bankarski račun uplaćivane su velike svote novca koji je podizala njegova žena Anka. U francuskim arhivama postoje izveštaji njihovih agenata kako je prestolonaslednik Djordje okružen austrougarskim špijunima. Nikom nije odgovarao prgav i do srži patriota Djordje. Sve ovo je on osećao ali nije imao pouzdanih dokaza. U trenutku besa udario je nezgodno slugu i ovaj je umro u bolnici posle nekoliko dana. Kažu da mu je perforiralo slepo crevo. Moguće, jer je bio postariji čovek. ( Par godina kasnije Pašićev sin će kolima ubiti jedno dete u Grčkoj ali će se to završiti velikom novčanom isplatom.)

Od tada je Djordje Karadjordjević zvanično lud. I tako lud učestvuje u oba balkanska rata a u Prvom svetskom se ističe ludom hrabrošću i učestvuje u bitkama, ravnopravno sa vojnicima. Dva puta ranjen. Ostalo je zabeleženo da je, već izgubljen, Mačkov kamen 1914. vraćen zahvaljujući Djordju koji je preuzeo komandu i poveo vojnike u juriš. Tu ga je i presrelo neprijateljsko zrno i oborilo sa konja ali je imao sreću da metak prodje pored kičme a da je ne ošteti. (Za to vreme njegov pametni

brat se čuvao da postane kralj i smišljao zaveru protiv njega i protiv Apisa, koji je dinastiju Karadjordjević i doveo na vlast.)

Poznato je da je princ Djordje bio ogorčeni protivnik ujedinjenja i stvaranja Kraljevine SHS, kao i većina generala iz vojske i gotovo ceo narod.

Kralj Aleksandar je učinio po svojoj ogromnoj sujeti i naredbi masonske lože koja ga je tako savetovala. 1925 zatvorio je brata u Toponicu kod Niša, plašeći se naroda koji je pamtio hrabrost starijeg brata i voleo ga.

U toj ustanovi je Djordje držan do 1941. Posle smrti kralja Aleksandra, tamo je držan po naredbi princa Pavla. Kraljica Marija je, možda, mogla ovo da spreči ali se ni ona nije zauzela za brata svog pokojnog muža.

Kada su došli Nemci, pustili su Djordja iz ludnice i ponudili mu da bude kralj, s obzirom da je onaj legitimni pobegao u inostranstvo. Djordje je odbio. Ponudili su mu da živi u Belom dvoru. Djordje je odbio i to.

Živeo je u Beogradu kao običan gradjanin i ničim se nije kompromitovao.

Kada je Beograd oslobodjen, otišao je i čestitao Peki Dapčeviću, srećan što mu je grad ponovo slobodan od okupatora. Od Peke je dobio ponudu da živi u vili na Dedinju i da ima automobil i ličnog šofera. Nije Djordju to trebalo. Nastavio je da živi kao običan čovek, jedini Karadjordjević kome nije zabranjen povratak u zemlju.

Kasnije se oženio i umro u Beogradu, 1972.

Niko i nikada nije imao problema sa njim niti je primetio da je lud. Čovek koji je proveo 16 godina u ustanovi za umobolne.

O njemu se do skoro uopšte nije znalo ni govorilo. U Kraljevini nije bilo preporučljivo da se priča o kraljevom starijem bratu.

Kralj Aleksandar je sahranio Srbiju, pogazio vojnike koji su se borili za nju, od vojnih invalida napravio prosjake a od svog brata umobolnog čoveka.

Napravio je Jugoslaviju u kojoj niko nije bio srećan, osim nekolicine političara kojima je to odgovaralo.

Tužna i teška sudbina Djordja Karadjordjevića i njegove Srbije.