Док Србија не мари за бројну дијаспору у Турској, њени потомци нису заборавили своју домовину, па се Београдска шума код Истанбула простире на 6.000 хектара, а град се поноси црквом Богородице Београдске. Док Београд има Стамбол капију, у Истанбулу је изграђена Београдска капија!
Мит о Чикагу као највећем „српском“ граду после Београда опстао је само захваљујући чињеници да је деценијама било политички некоректно рећи да та титула заправо припада Истанбулу. Јер, на обалама Босфора живи чак три милиона људи пореклом са ових простора, које вековима погрдно називамо „Турцима“.
Наравно, није у питању класична емиграција која је деценијама после нас запечатана, већ се ради о емигрантима који су ту стотинама година, исламске вере и турских имена, али чврсто везани за шачицу земаља са којих су им преци отишли...
- Верујте, чак и јаче од многих од нас који још увек стојимо на њој! Они су апсолутно свесни свог порекла, истичу га са невероватним поносом, сматрајући се почаствованим јер су им корени у Србији! Пазите, некима од њих су њихови преци насељавали те крајеве чак и пре 300, чак и 400 година, али они и данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме имала породица и каква је била крштена слава куће... - примећује Драган Милосављевић.
- Ако у Истанбулу пронађете френетичну цифру од три милиона, шта рећи на чињеницу да је то само трећина укупног броја њих у Турској?! Говоримо о девет милиона душа, и то није моја претпоставка, већ податак, нешто о чему се овде ћути. Говоримо о „војсци“ у рукама великих пријатеља Србије, који би нам ионако могли помоћи. Најважније - то је оно што они желе. Међутим... Па, то „међутим“ је управо оно што нас је скупо коштало кроз историју!
Наиме, према његовим речима, за власти овде ови људи никада нису сматрани српским исељеницима због „догме да су Срби само они православне вере“.
- Пошто је то још увек табу тема и јеретичко питање, данас имамо нацију Бошњака. Можда би мапа Хрватске данас била драстично другачија да је било дозвољено да се изјасни као Србин католик?! - наводи наш „инаџија“ служећи нам кафу, ратлуку и наравно пепељару, у земунском „мерака центру“.
*Веца Миљковић*
на слици - Београдска капија у Истанбулу